Белешке, септембар 2024.
Путовала сам дуго, а био је један трен, секунд и трептај. Чекајући онај кратки уздах уз мир у очима, отишла сам далеко. То „далеко” није било ту јуче. Чекало је. Осетила сам тај простор и време. И ја сам чекала.
Дошло је. Почетак се видео, почетак тог далеког пута. Корачам у друштву, увек је ту неко. Сама док чекам други део.
Дошло је брзо. Сви смо стајали када је стигло. Гледали смо га док се приближава кроз облаке. Сви смо ту, једни до других. Сета је у нашим очима. Тежина стоји између наших тела, наших руку. Она стоји сама, не чека нас. Она нас не пита да ли је желимо. Она је ту. Спремна.
Стајали смо мирно, једни до других. Љубав је стајала између нас. Она љубав што греје. Она што је позвана стигла. Она што је послата дошла и мирно нас обавила. Тиха је. Нежна је. Сама даје. Само даје.
Сећате ли се када смо стајали? Када смо чекали мирно? Сећате ли се када смо гледали ка небу? Били смо сами, на једном месту, на бетонским коцкама, а око нас је била ливада, писта и небо. Гледали смо ка облацима мирно. Трептали смо и чекали.
Знате ли како је било?
Како је било чекајући?
Да ли знате ко је све био ту?
Сећате ли се?
Сећате ли се аутобуса 72 кога дуго није било Чекали смо га заједно. Сатима смо стајали, данима и годинама. Машта у очима – страх у срцу. Нисмо причали. Нисмо певали. Стајали смо сами на том истом месту. Пуста је улица била испред нас. Станица празна док ми чекамо. Погледамо се некад. Очи нам се сусретну у спорим откуцајима сата. Дах нам је тих, а чело опуштено. Поглед лута, тражи и нада се. Сретну нам се погледи у тишини и самоћи. У страху и сети. Осмех је стидљив. Стидљив и тих. Као и ми.
Дошло је брзо.
То „брзо” што стиже на адресу.
То „брзо” што стиже тачно.
Не сећате се, је’л да? Не сећате се аутобуса 72. Не сећате се писте и неба. Не сећате се сете у очима и тежине међу нама, тихог уздаха и стидљивог осмеха.
Не сећате се, јер стигло је брзо.
Не сећате се јер је сада ту.