Мој свет је сада ваш.
Увек је био један пламен за вас. Вама су песме писане. Увек је био то тај стих што је горео најјаче. Она реч блага и топла, палила је и бола. Она реч перјана, нежна, секла вас је. Увек је био један део за вас. За вас ситне и скупљене, саме и напуштене, за вас песнике заборављене. О, где сте, песници уснули!? Напишите још нешто! Желимо вас саме, а и са неким, и голе и обучене! Где сте песници…
Ово је увек било за вас, за вашу душу, бол и осуду. За вашу љубав и сузу тиху, за вашу песму и осмех широк. Ово је све само за вас! И пламен и ватра, и цели огањ, и ово тело и душа ова! Само за вас, осмеху мој, само за вас, љубави једина. Ово је ваше од почетка до краја. Гледајте ме сада јер ово је вама за радост; ово је вама за бол, ово је вама за тугу. Ово је само за вашу песму. Певаћу вама, љубави моја, сама и једна – за вашу срећу у чамотињи туге – те ваше туге. Певаћете опет, љубави једина.
Хоће ли камен ту сузу пролити? Хоће ли кренути та крв да тече? Ја ћу се вртети док се не зарумени и образ и прсти, а око не засија. Не чекајте! Идите! Идите далеко и знајте да ћу тамо бити ја. Тамо ће бити овај окрет и страх, тамо ће бити она друга самоћа; онај други сан.
Ово је сада испало нешто друго. Требало је бити љубавна песма, што храбри и надахњује.
Жртва што воли. Што се воли и када се заборави.
Где је нежност у моме гласу? Где је страдање које лечи?
Да ли волим наопако? Да ли је ово песма о мени?
Опет се љутим, опет се патим. И само питања лете ка небу.
Зашто кроз зубе певам о љубави? Зашто уз сузе пишем и ову песму?
Нисам полетела, опет сам пала. Опет пузим у стиху, у причи.
Не сањам више
јер се на дну то не ради,
ту се само седи и пише.