Ниси ми причао о рату

Ниси ми причао о рату

Ниси ми никад о рату причао
О бомбама са неба и сивој постељи
Ниси никад описао те дане када си чекао сам
Када си био остављен
Када је било хладно
Знам да си заборавио како је то сањати о слободи, како је бити одвојен.

Ниси ми причао никад о рату
Ниси причао
Сећали смо се заједно твојих дана
У даљини сам те за руку држала и сећала се твог живота
Те дане сам замислила и опијена плутала

Волела сам твој чамац

О рату ниси волео да причаш
Оном у ком си рођен и одрастао
То си некако пребродио
Дечје, стојички
Дечачки
Самачки

Усне су говориле о твојим данима
О твојим трешњама, корацима
О сиру за доручак и свежем хлебу
Усне су говориле
А очи…
Биле су сузне
Два ока и два рата
Преживеле

Волела сам твоје песме
Оне о јабукама и комшији
Песме о самоћи, победи

Ко је тај ратник иза очију сузних?
Стакластих

Волела сам да патим са тобом
Оплакујем тешке кораке и ходнике
Да руку твоју на даљину додирнем
И сузе замишљене обришем

Никад ми о рату ниси причао
То је нешто шта се подразумева да није болело
Оно чега се можда ниси ни сећао
Где си се то, ратниче мој, родио?

Руку бих ти дала тамо где је бомба пала
Руку само;
Само њу
Јер тамо си ти, и даље спаваш
Још миран дишеш, нечујно, сам

Нема те сада, а руку ти дајем
Да је нађеш у тами тој
Додир и длан
Да ми о рату кажеш
Тада кад си остао сам.

Ниси ми никад о рату причао
А много година песме си ми слао
Љубав да даш често ниси знао
Али стих је твој увек био сан