Stigla je
Gledao ga je tupo. A osmeh se polako krivio. Gutao je pljuvačku a misli su se sabrale u onu jednu. Suzne oči dečje naspram njega stajale su nepomično, i bes i tuga i strah, oganj uzburkani. Nisu se mrdale, ni oči, ni ruke malene.
Gde su sad ta sva neizgovorena pitanja?
Sva nepravda stala je u jednu misao. U taj tupi pogled. Gledao ga je mirno, a ni bes ni strah dečaka nije video. Oblak mutni našao se između njih dvojice. Oblak nekog drugog besa, neke druge tuge i straha.
Pravda! Nju su čekali. Za njom su čeznuli – izgubljenom ljubavlju, nesrećnom, neuzvraćenom.
,,Dajte mi je! Meni, bednom propalici i razbojniku! Dajte mi tu čarobnu nevestu koja veo svoj nežni čuva. Dajte je meni jer je zaslužujem!”
,,Dajte mi je. Ja sam dete i meni je morate dati. Svet je čist i onako je kako su rekli da jeste. Mora biti tako! Zahtevam, dajte mi je!”
Gledali su se njih dvojica, taj momenat je dugo trajao. Oni su je čekali. Ona je poklon i moraju je dobiti. Ona postoji, čuli su za nju. Svi o njoj pričaju, kroz osmeh i tugu. Ma, ona sigurno dolazi! Razumeli su oni njene korene. Eh, pa nije morala to sve ona sama! Znaju, znaju to i oni! Kad malo bolje razmisle… Ma, o čemu se tu zapravo i treba razmišljati?
Nije on video dečije oči naspram sebe, ni strah, ni tugu, ni bes. Video je oblak, a u njemu nju, obris njenog lika, miris kao da je tu. Pogled hladan i tup. Moralo bi biti… Stigla je.