Pitajte me

Pitajte me

Pitajte me. O svemu onome od čega ste odustali. Ono od čega su činovnici okrenuli glave, o čemu komšije želele tako slatko da slušaju. Ono šta bivše ljubavi nikad nisu saznale. Pitajte ono šta advokati podrazumevaju da se već zna, a nastavnici u školi ocenjuju a da neretko ni ne pročitaju. Pitajte me baš to. Ono šta svi misle da krijem. Da… to je baš ta sramotna tema na koju mislite. To je ono pitanje koje bi svi živi postavili a ćute, gledaju u pod. Pa, pogledajte me bar vi! Videćete da je to pitanje uvek bilo tu. Između nas je stajalo. Spajalo nas je kad je bilo hladno, a guralo u vrućini. O, zaboga, samo me pitajte već jednom! Vi znate vrlo dobro da se ovo pitanje kad-tad mora postaviti. Nemojte me gledati tako ispod obrve…

Opet virite, gospodine, iza tog šešira se krijete. Šapućete nešto, videla sam vas juče. O, molim vas sada već – Pitajte me, molim vas! Vama ću ja sve to reći. Vi znate da odgovor nije strašniji od pitanja. Vi znate da ono šta ću reći ne ide dalje od tog vašeg okvira. Ma, niste vi ni primetili taj okvir, da ja budem iskrena sada sa vama. Mislite vi, da je još manji, tvrđi i zarđao. Da, kao i svi ostali činovnici, okrećete glavu – a ne znate ni zašto…

Ma, znate vi ipak, tamo negde duboko ispod tog šešira, mašne, ma svih tih drangulija kojima ste se nakitili – o, znate vi sve to zapravo odlično – sve biste vi to lepo razumeli. Samo se po navici pretvarate. Da, vi! Pitajte me, a onda ću vam ja rado i odgovoriti.