Љубим
Моје усне ће дотаћи лед,
лепљив, сладак и врео.
Сјај ће загрлити таму,
сјај – бескрајан, а цео.
Сањам тај лед, тврд и оштар,
ивица глатких и нежних.
Молим за таму да је обасјам
и пригрлим бескрајем целим.
И када се плашим сањам страх
у очима твојим и својим,
Љути бол у срцу од камена
да ме прострели погледом нежним.
Љубићу лед, камен и страх.
Залићу корен сузама топлим.
Дубоки бездан да осети сјај,
Додир живота, воде и соли.
И ја сам сама туга и бол!
Стрепња од снова са ледом врелим.
Сама тражим у тами сјај
Да ме загрли бескрајем целим.
И зато,
Љубим камен и дебели лед,
Грлим бол, очај и тмину,
Мазим корен, дубок и нем,
Љубим зид, жицу и тишину.