Ja sam za carinu
(Priča o Jagodi)
To je bila Jagoda, očiju prozračnih. Videla je ono pored nas, ono između niti. Emocija je bila jasna, čudno postojana, retko prisutna. Kakva je to priča u njenim očima? Nisu je gledali. Sklanjali su pogled od pogleda; od ruke. Lice od lica. A priča joj je i dalje bila jasna. Nisu je slušali. Nisu je videli.
Tog dana je bila na stanici sama. Ona i ram. Ona i boje. „Da li i ona ide sa nama?“, pitali smo se. Svi mi zgužvanog platna i bez boje i rama. Svi mi koji je vidimo, a ne gledamo. Ona je pričala. Njeno platno je bilo belo, malo i prošarano zlatnim pigmentima. Pričala je ona, a nisu je čuli.
Jagoda je bila žena sa osmehom. Burno je pripovedala, a tiho reagovala. Stajala je tog dana na stanici kad i ja. Držala je ram zlatne boje oko sebe. Čekala je sa nama. Očima je pričala o ljubavi i strasti, o životu. Gazila je odlučno, zamišljenih očiju. Fiksiranih zenica. Bio je to i moj cilj. Išla je ona tamo. Njen svet je bio jasan. Njena želja i cilj bili su jedno. Sanjala je o slobodi – tako je i živela. Sanjala je o putovanju, zato je i išla. Ponela je boje i ram i ušla u autobus. Imala je pasoš i kartu. Imala je svoj ram i boje. Imala je belo platno, prošarano. Bila je spremna. Znala je samo jedno – gde ide.
Putovali smo dugo, a njen glas me je uspavao. Glas o avanturama, o životu i lepoti stradanja. Pričali su joj razni, u želji da pomuljaju njenu boju, da zamažu to platno. Jagoda se osmehnula i nastavila nakon zareza. Nije ona to čula. Njene boje su joj bile dovoljne.
Jagoda je bila žena smeđe kose, boje ljuske lešnika, riđeg odsjaja. Njena priča bila je nepoznata. Njena prošlost je bila skrivena. A govorila je glasno. Svi smo čuli njene reči. Vozili smo se dugo i spavali uz njenu pesmu. Pravili smo se da je ne čujemo. I kakav je to ram što nosi oko vrata? Pa on se sada i slomio! Nije ona za to marila. Obukla je majicu preko rama i izašla na pauzi od ovog dugog puta i ponoćne pesme koju smo svi malo ignorisali, a malo…čekali – čekali da prestane, da utiša.
„O, dosta je bilo reči i pesme! Želimo da spavamo!“ Povikao je pospani glas. Jagoda se utišala, zaćutala, pa opet zapevala. Sada još glasnije!
Reagovala je tiho. A pokreti su joj bili odlučni, snažni. Znala je gde ide. A da li smo znali mi?
,,Pa moram da je pustim! Ima kartu, ima pasoš.“ Branio se vozač, čekajući sate za odmor. Nije je gledao. Okrenuo je glavu ka sledećem putniku. U očima je bilo njegovo vreme, taj mir van svih nas. Pred očima smo prolazili, nije nas ni gledao. Tu je bila karta, tu je bio pasoš. „Da, možete da uđete.“ Važno i nevažno bili su jedno. Seo je i nastavio svoju vožnju. Pauza je odavno gotova.
Jagoda je pevala o planinama i lepoti. Pričala je o ljubavi i strasti. Ona nije čekala. Njen san je bio živ. Njen san je živeo u isto vreme kad i ona. Ona je živela kao i njena želja. Nije se nadala, nije sa čežnjom čekala naredni dan. Ona je znala. Ona je sigurno bila tu. Ona je bila tu, sigurno.
Jagoda je bila viša žena, atletske građe, sa ikonom na stomaku, i ranjenih zglobova na rukama. Njen osmeh je pričao o bolu, o muci – o težini onih dana koje ne znamo, o kojima nismo čuli te noći kada je pevala; kada je pričala o Švajcarskoj, o pilotu i novcu. O Nedeljku koji je čeka na stanici u Beogradu. Svi smo mi znali tog Nedeljka i podsmehnuli smo se podrugljivo. „Da, da, sigurno je on čeka“, pomislila sam ironično.
Bila mi je tako smešna. I ona i njene pesme. Kikotala sam se gledajući kroz zamagljeni prozor. Mrak je prekrio planinske vence. Vozač je žurio i sve je bilo mutno. I lišće jesenje na granama što se pridržava i tmurno nebo. Sve je bilo mutno osim njenog platna – belog i prošaranog. Zlatna farba je uskoro bila svuda. Prosula se! Koliko je to tek bilo smešno! „Ćuti, Marija“, rekla mi je mama šapatom. „Prestani!“ Tek tad sam se nasmejala i nastavila da plovim u mislima. Tražeći Jagodu i njen čamac, gledala sam zamišljeno.
Ko je bila ta žena sa ramom na ramenima? Slikale smo se čak! Da! Na onoj stanici. Ona, njen ram i ja. Sa njom sam i ja bila na trenutak platno. Ta mutna fotografija, mutna od smeha i straha. Mutna i izgubljena – ona što govori i što peva. Ona što je jasna i zna gde ide.
Njeno ime je bilo Jagoda, osmeha zaleđenog. Sedela je nemirno na poslednjem sedištu. Branila nas je i čuvala. Bilo je švercera, velikog televizora i robe sakrivene. I televizor i lice novog vlasnika krilo se iza sedišta. Misli su se množile i ostajale zamrznute. Dolazi taj trenutak. Srce se već uznemirilo. Ceo autobus je čekao, nervozno i zamišljeno. Jagoda je pevala tiho. Branila nas je i čuvala. Njen glas je stao ispred svih i odgovorio glasno: „Ja sam za carinu!“
Ova priča pripada Jagodi, ženi sa zlatnim ramom, koja je preko Beograda 2011. godine putovala iz Inzbruka za Ostrog.